U vremenu kada sela ostaju bez mladih, a stočarstvo se često doživljava kao posao bez perspektive, u selu Vračev Gaj nadomak Bele Crkve raste priča koja ruši te predrasude.
Teodor Dmitrović ima 18 godina, njegova sestra Željana dve godine manje, a zajedno su nosioci jedne od većih porodičnih farmi ovaca u Banatu.
U domaćinstvu ove vredne i poštene porodice danas se gaji više od 500 ovaca i jaganjaca. Farma koja je započela pre dvadeset godina skromno, sa oko 250 grla, danas je stabilan i uređen sistem u kome najznačajniji deo posla nose upravo najmlađi članovi porodice.
Teodor i Željana su učenici, ali i domaćini. Škola i farma za njih ne isključuju jedno drugo i uz dobru organizaciju uspevaju sve da postignu.
– Ustajemo oko pola sedam, spremamo se za školu da bismo ranije završili i što pre došli kući. Posle škole odmah smo ovde. Posla uvek ima, a mi se ne libimo ni onih najtežih. Ja sam već sad odlučio da je ovo moj izbor i ostajem ovde na selu. Drugari nas podržavaju, jer ovde skoro svi se na neki način bave poljoprivredom, nije situacija kao u velikim gradovima – kaže za RINU Teodor.
Njegova sestra dodaje da im rad ne pada teško jer je deo svakodnevice.
– Naše celo društvo skoro radi. Svi imaju stoku, njive, oru. Ovde su ljudi vredni. Ujutru rano idemo u školu, čim se nastava završi idemo kući i nastavljamo da radimo na imanju. Sve poslove smo naučili još kao deca. Naravno, ostane vremena i za druženje i izlaske – kaže Željana uz osmeh.
Svaki dan stado se rano ujutru izvodi na ispašu. Posao je precizno organizovan, bez improvizacije. Mladi brat i sestra rukuju mehanizacijom, pripremaju hranu, baliraju seno i vode računa o svakom grlu.
– Nema mašine koju nisu savladali. Kad su vredni i kad žele, onda sve ide lakše. Lepo je raditi sa svojom decom – ističe njihov otac Željko, koji sa suprugom Sanelom danas može da se osloni na decu kao ravnopravne domaćine.
Foto: RINA
Na farmi je sve evidentirano i po pravilima. Subvencije su deo sistema, ali ne i jedini oslonac.
– Po ovci je subvencija 10.000 dinara, a po jagnjetu 3.000 kada ide u klanicu. Sve mora da ima papire i sve je uredno – objašnjava Teodor.
Jaganjci se prodaju kada dostignu težinu od 35 do 40 kilograma. Period jagnjenja zahteva dodatni napor, često i noćni rad.
– Imamo kamere u štali. Kad vidimo da se ovca jagnji, odmah dolazimo da proverimo da li je sve u redu i da pomognemo ako treba – kaže Željana.
U porodici Dmitrović važnu ulogu ima i deda Jovica, koji sa ponosom govori o unucima.
– Radni su, razumeju se u sve. Idu školu, rade u kući, oko stoke, ništa im nije teško – kaže deda.
Roditelji priznaju da danas polako prepuštaju posao mlađima.
– Teodor je već ušao u posao, ja se polako povlačim. Oni kose, baliraju, voze, rade sve. Hranu za stoku 80 do 90 odsto sami obezbede – kaže ponosni otac Željko.
Za Sanelu, najveća vrednost nije broj grla, već ono što su deca postala.
– Oni se ne stide da uđu u štalu, da jagnje ovce, da isteraju stado na pašu. To je pošten posao. Za nas su oni deca za ponos – kaže ona.
U Vračevom Gaju, u ravnici južnog Banata, Teodor i Željana Dmitrović već danas nose teret života koji mnogi njihovi vršnjaci tek naslućuju. Svojim radom pokazali su da selo nije kraj puta, već početak za one koji znaju da rade i žele da ostanu.
Rivera info/RINA
Foto: RINA
