Dolazak međunarodnih snaga i institucija međunarodne uprave na Kosovo i Metohiju 10. juna 1999. godine nije rešio problem južne srpske pokrajine, tako da su od tada pa sve do martovskog pogroma, a i nakon njega, preostali kosovski Srbi i pripadnici drugih nealbanskih nacionalnih zajednica bili primorani na to da se iseljavaju sa svojih ognjišta. Uništavana im je imovina, skrnavljena su groblja i kulturna baština, paljene crkve i manastiri koji su simbol postojanja i trajanja jednog naroda na teritoriji koju naseljava vekovima. U periodu od juna 1999. godine do martovskog nasilja 2004. godine, više od 220 hiljada Srba i drugih nealbanaca izgnano je iz pokrajine, a 120 hrišćanskih svetinja i spomenika devastirano i uništeno.
Porodica Nikolić iz Kosovog Polja izgubila je sve u martovskom pogromu na Kosovu i Metohiji 2004. godine. Njihove dve kuće bile su među 159 spaljenih u tom talasu nasilja. Nakon godina provedenih u podstanarskim uslovima, konačno su pronašli novi dom u selu Drakčići kod Kraljeva. Međutim, bol za zavičajem ne jenjava.
– Videla sam da je škola gorela, frizerski salon, pošta, dom zdravlja, kafane… sve su uništili. Naša kuća bila je na samo pedeset metara od škole. Počeli su da je gađaju kamenjem, morali smo da pobegnemo. Kada smo se vratili, sve je bilo opljačkano i spaljeno. Samo su pred kuću došli, opljačkali, popalili sve i otišli. Završili su posao, kao da nikada nismo ni postojali – šriča Sveto Nikolić.
Foto: RINA
On i njegova supruga prisećaju se uvek sa velikim bolom tih stradanja pre dve decenije, stradanja koja su zaista bila strašna. Sećanja uprkos proteklom vremenu i dalje intenzivno žive. Bez obzira što su se ponovo skućili, žal za njihovim starim domom ne prolazi.
– Izgorelo je mnogo više od materijalnog, nestale su uspomene, komšiluk, kumstvo, duša. Ne znamo više ni adrese svojih prijatelja. Nekada smo se okupljali, slavili, išli jedni kod drugih na kafu, sada su ti ljudi razasuti po svetu, a mi ne znamo gde su – dodaje Sveto.
Foto: RINA
Martovski progrom iz 2004. godine bio je najmasovniji koji se dogodio od 1999. godine. Otmice, ubistva bili su svakodnevica, a tokom tog teškog vremena Rada je ostala i bez brata.
– Bilo je strašno. Mog brata su ubili snajperom dok je vozio kamion po pivo. Nisu znali ni ko je, ni šta je, samo su znali da je Srbin. Do tada smo imali sve, posle dva dana – ništa. Noću smo slušali pucnjeve i vriske, nismo znali ko će sledeći stradati. To su trenuci koji se ne zaboravljaju. Još uvek sanjam svoju kuću dole – kaže ona.
Dok čekaju pravdu za uništenu imovinu, Nedići utehu pronalaze u tome što su spasili živote svoje porodice.
Rivera info/ RINA
